Klisura je mesto gde reka i planina rade jedna protiv druge, a staza prolazi tačno između njih.
Prelaz iz doline na greben je ono što ovaj teren čini zahtevnim. Visinska razlika se ne skuplja polako nego u naletima, sa deonicama gde se ide rukama koliko i nogama.
Uspon u naletima traži drugačiju glavu
Ravnomeran uspon je, koliko god bio dug, psihički jednostavan: nađe se ritam i drži se. Uspon koji dolazi u naletima to ne dozvoljava. Petnaest minuta blagog puta, pa sto pedeset metara visinske razlike u kratkom, pa opet ravno. Telo svaki put mora iz jednog režima u drugi, i svaki taj prelaz košta.
Iskusan trkač na ovakvom terenu unapred odustane od trčanja uz najstrmije delove. Brz hod uz strminu, sa rukama na butinama, troši osetno manje kiseonika od trčanja, a razlika u brzini je mala. To nije predaja nego računica — i profesionalci u planinskim trkama je rade otvoreno.
Ono što se ne sme raditi je da se strmi deo istrči, pa se onda stoji da se dođe do daha. Zaustavljanje na usponu je najskuplja stvar u trail trčanju: puls padne, mišići se ohlade i ponovno pokretanje traži novi trošak.
Vrućina je pravi protivnik
Kamen zadržava toplotu i vraća je uvis, pa je u klisuri često osetno toplije nego što termometar u gradu pokazuje. Uz to, klisura zaklanja vetar — a bez strujanja vazduha znoj se ne isparava, i hlađenje tela prestaje da radi baš onda kad je najpotrebnije.
Voda se nosi za ceo uspon, ne za pola. Praktično pravilo po vrućini je pola do jedan litar na sat, uz nešto soli — samo voda kod dugog znojenja razblažuje elektrolite i pravi novi problem umesto da reši stari. Tablete, so u napitku ili slana grickalica, svejedno je koji oblik.
Kapa i tanka majica dugih rukava zvuče kontraintuitivno po vrućini, ali rade: pokriveno rame se manje greje od golog, a svetla tkanina koja odbija sunce vredi više od svake senke koje na grebenu nema.
Ruke, štapovi i tehnika po kamenu
Deonice na kojima se ide rukama koliko i nogama nisu penjanje, ali traže pažnju. Osnovno pravilo je tri oslonca — dve noge i jedna ruka, ili dve ruke i jedna noga — i pomeranje samo jednog u datom trenutku.
Štapovi su na ovakvom terenu ozbiljna prednost na usponu i na dugom spustu, a smetnja na tehničkim deonicama gde trebaju ruke. Zato se koriste sklopivi, i zato se vežba njihovo sklapanje u hodu. Trkač koji prvi put pokušava da spakuje štapove usred trke gubi više vremena nego što ih je dobio.
Za spust kroz kamen važi obrnuto od intuicije: sporije se ide tako što se skraćuje korak, ne tako što se koči. Kočenje petom na sitnom kamenu je najčešći način da se završi na leđima.
Šta se nosi, a šta se ostavlja kod kuće
Za dug uspon po klisuri minimum je voda, nešto hrane, tanka vetrovka i telefon. Vreme na grebenu ume da se promeni brzo, a razlika u temperaturi između doline i vrha po oblačnom danu zna da bude deset stepeni.
Ono što se ne nosi jeste sve ostalo. Svaki dodatni kilogram na leđima je kilogram koji se penje osamsto metara uvis. Najbolji način da se to proveri jeste vagnuti ranac pre polaska — brojka obično iznenadi.
Nagrada, i zašto ona nije poenta
Nagrada je pogled sa grebena, i to je jedan od retkih slučajeva gde kliše o nagradi zaista stoji. Ali za trku to nije poenta — poenta je da se gore stigne sa dovoljno snage za ono što sledi.
U 4 Elements posle trčanja dolaze vazduh, bicikl i reka, i svaka od tih etapa naplaćuje ono što je prethodna pojela. Trkač koji je na grebenu potrošio poslednje, ostavio je timu tri discipline duga.
Zvanične trase, tačke sa vodom i bezbednosne tačke biće objavljene kada budu potvrđene.
