Plivanje u reci nema veze sa plivanjem u bazenu. Nema zida da se odgurneš, nema linije da te vodi, i voda ide svojim poslom bez obzira na tebe.
Duge deonice niz reku traže drugačiju pripremu: disanje na obe strane, orijentaciju podizanjem glave svakih nekoliko zaveslaja, i naviku na hladniju vodu koja u prvih minut steže grudni koš.
Zašto je reka drugačija od bazena
U bazenu je sve poznato: dužina, temperatura, linija na dnu i zid na svakih dvadeset pet metara. U reci nema nijedne od tih stvari, a telo koje je naučilo da se oslanja na njih odjednom ostaje bez orijentira.
Struja pomera plivača u stranu bez njegovog znanja. Zato se u reci ne pliva ka cilju nego ka tački koja je uzvodno od cilja — isto kao kad se prelazi ulica sa vetrom u bok.
Talasi na reci ne dolaze ravnomerno kao u moru. Zato disanje na jednu stranu, koje u bazenu radi savršeno, u reci ume da naiđe tačno na talas. Disanje na obe strane nije stilska finesa nego bezbednosna stvar.
Hladna voda i prvi minut
Ulazak u hladnu vodu izaziva refleks koji stegne grudni koš i ubrza disanje. Traje oko minut i prolazi sam od sebe — ali plivač koji ne zna šta se dešava taj minut doživi kao paniku.
Zato se u hladnu vodu ulazi postepeno, lice se prvo pokvasi, i prvih par minuta se pliva mirno bez ambicije. Tek kada se disanje smiri, prelazi se u tempo.
Neoprensko odelo za duge deonice nije luksuz. Ono pomera granicu hlađenja za sat i više, a uz to daje plovnost koja štedi snagu. U reci gde je voda planinska, to je razlika između prijatnog i opasnog.
Ishrana i tečnost
Ishrana pre dugog plivanja je ista kao pred svaki izdržljivi napor — lagan obrok dva do tri sata ranije, bez eksperimenata na dan kada je važno. Voda se pije i kad se pliva, iako telo to ne traži glasno.
Hladna voda maskira žeđ potpuno. Plivač posle dva sata izađe dehidriran a da ni u jednom trenutku nije osetio potrebu za pićem — i to je razlog zašto se pauze za piće planiraju po satu, ne po osećaju.
Za deonice duže od sat vremena vredi i pravilo o šećeru: nešto brzo dostupno na pola puta, u obliku koji se može uzeti u vodi. Gel u rukavu ili flaša u pratećem čamcu, svejedno — samo da postoji.
Glava, i kako se reka lomi na komade
Psihički deo je potcenjen. Reka izgleda beskrajno kad se gleda niz tok, pa se deonica lomi na tačke — most, krivina, stena — i pliva se od jedne do druge.
Ovo nije trik za samoobmanu nego način da mozak dobije zadatak koji može da izvrši. Cilj koji je udaljen dva sata je apstrakcija; cilj koji je udaljen sedam minuta je zadatak.
Uz to ide i tempo koji je namerno sporiji nego što se može. Plivanje u reci se ne meri u brzini nego u tome da li se stiže do kraja sa dovoljno snage za izlazak iz vode — a izlazak je često najteži deo.
Pravilo koje nema izuzetak
Nikad sam, uvek sa pratnjom na obali ili u čamcu. Pratnja vidi ono što plivač ne može da vidi: prepreku ispred, drugu plovidbu, i sopstveno stanje plivača koje se spolja primeti ranije nego iznutra.
Uz to: jarko obojena kapa, plovak koji se vuče za pojas, i dogovorena tačka izlaska. Reka je lepa dok je sve u redu, a sve ostalo se planira unapred.
